E pa dragi moji
Bilo je baš uzbudljivo iskustvo ovo moje blogovanje, dok je trajalo. Sada osećam da dolazi neko drugačije doba i da me neće biti po blogovima. Nadam se da će se blogeri mojbloga okanuti kritikovanja i uzeti plajvaz u ruke jer tako blog živi i razvija se. Šta biste da su Margo i Alana i drugi talentovani za priče i reči umesto da pišu - zapomagali kako je blog raspao ili pokazivali prstom kome šta fali.
Komplet svi koje sam uživo i upoznala preko bloga su obogatili moje iskustvo i drago mi je da sam ih upoznala. Mada, već sam došla do stupnja "što je mnogo mnogo je" :) Čeznem za nekim dubljim i solidnijim odnosima i mislim da ću na onaj svet (neblogerski) poneti po koju lepu voćkicu odavde.
Živi mi i kreativni bili
*:)
Manifani
Krinovi i sremuš
Perem blitvu za slavu. Kad sam je otresla i stavila da se cedi, u sudoperi je mrduckao jedan mali puž golać. Za malo da ne bude posna slava.
***
Tatina prijateljica mi pruža da perem sremuš: -Vidi kako je lep! Mmmmm (ona stalno govori mmmmm i stalno priča o hrani, ona stalno priča i stalno je mmmmm)
Gledam sremuš vezica, a u njoj cvetovi sremuša. Nežni, beli, jednostavni poljski ali nekako labuđe lepi. Primaknem se da pomirišem, i osetim miris sa notom belog luka. Svet je čaroban i iskren. Poklanjam ti cvetić sremuša sa pijace. Da, tebi. Zato što je iskren. Kao mi što se trudimo. Nećemo nikad biti raskošni krinovi. Ali kad poklanjamo krinove, mislićemo - ti si još lepši, ti si moj sremuš.
***
Perem rotkvice. Prvo sam otfikarila liske i sad ih gnjuram po hladnoj vodi, trljam i zagledam. Onaj korenak liči na rep od miša i ja shvatam da miševi nisu bili dobri i čarobnica ih je sve pretvorila u rotkvice. Zato su rotkvice tako bezveznog ukusa. Zato sam i ja tako bezveznog ukusa. Pretvorila me neka davna čarobnica u rotkvicu i sva sam roze i simpatična al kad me gricneš, napraviš bljak facu, pa znam u čemu je stvar.
Horizont
jedva me možeš razaznati
među stvarima razbacanima po mojoj sobi
u sumraku koji se uvukao u štepove i među stranice knjiga
i prašini na diskovima i mom nepokretnom čelu.
ne šuška kesa oko zapakovanog kolača
na ustajalom vazduhu, stoji sasvim krivo i ne mrda.
više me ne brine vreme koje kaplje kroz sito
ne može se reći da me nešto brine.
samo natopljena, natopljena tugom.
cedim se u haustore i u čizme što šljapkaju iznutra.
i prelivam tako tiho... tiho i daleko.
protičem kroz sebe galonima vremena
davnog praznog vremena...
i rekao mi je – mora da si živa.
neko ko nije živ ne može tako duboko da pati.
i bi mi drago, bez radosti.
napokon - živa. više to nije bezimlje i mrak. ovo je tuga
i sad je ona na redu da zaklanja
zaklanja
horizont
Jeftino rasprodajem komadni nameštaj mojih dana
Dese se tako u svemiru neke crne rupe, neke bebe vasione i neke deformacije sveta i veka, pa po koja zahvati i našu malu plavu planetu. Čupavu. Tako sam ja u sumraku mozga jednom kupila rolere broj 42. Da li može neko da zamisli neki normalan razlog koji bi uticao na to da jedna zdrava i prava osoba koja nosi broj 39 kupi rolere broj 42?
Bilo je to zasigurno neko proleće i htela sam da kupim – rolere. Drugarica je skoro kupila i pošto je ona sportski tip i razborita i tako to, ja slušam njene savete za rolere. Najjeftiniji a totalno super kvalitetni, ništa plastičnjaci nego full dobri, su Alpinini. I, kaže ona, kupila je dva broja veće, tako treba – dva broja veće. Meni je ta logika poznata od pancerica za skijanje ili tako nečega, pa je to kod mene prošlo glat.
Stižem u prodavnicu i vidim mnogo lepe, teget, jednostavne, sa narandžastim detaljima. I vidim model broj B, nešto srebrno, crno, crveno liči na rolere od Kena (Barbikin muž prim. prev.). I pitam ja za ove teget br. 40, 41 a prodavačica kaže nema niti će dobijati skoro niti ima druga radnja. Teget ima 42, a ove srebrne ima samo 39. I kažem ja prodavačici za tu logiku dva broja veće, a ona meni mulj-mulj ali mi se čini da je rekla nešto na temu da nije čula za to ipak. A ko veruje prodavačicama.
Sad je sve jasno, po prioritetu:
- - lepi su
- - gde je 41 tu je i 42, to je praktično isto
- - kvalitetni su
- - a jeftini
E tako vam ja sad vozim TRI broja veće rolere. Al kad ih stegnem ništa ne osećam. Ni prstiće.
I nikad više nisam čula, a raspitavala sam se, to da za rolere treba da se kupi bilo koji drugi broj od svog rođenog.
***
Šetam se ja, razvlačim se ja danas centrom, u pauzi, pomalo ofucana, pogrbljena a i podočnjaci baš mi lepo stoje. Nisam neki prizor. Kad, čujem ispred sebe malo dalje, stranac! U mom gradu! I kako se približavao brzo, ja brže bolje ispravim se, dignem njušku, udesim facu na „sve je u najboljem redu“ i pokušam u tom kratkom roku da izvedem manevar „osmeh“ koji je samo delimično uspeo na pojedinim sekcijama usta i lica. Prozujaše stranac i pratioci a ja skidam manevar sa lica i oporavljam se od „svetlanja obraza i iskazivanja duha prijateljstva i gostoprimstva u mom gradu“. Mislim se (parafraziram jedan natpis koji sam videla na prolasku kroz Bosnu) smešno boGu sa nama kakvi smo.
Istina
Pinokio duboko veruje da govori istinu i ljuti se i čudi se što mu nos stalno raste, a dah mu malo gorči.
Istina je najtananije blago života i postojanja. Imam utisak da se većina istina rasprši ili pobegne i kad kineš. Istinu možeš da voliš i da joj težiš. A to je teško. Istina ume da boli, prija i razara, povređuje, nagrađuje, sputava i oslobađa. I do nje su umorne noge. Ali mislim da daje šansu za promenu. Pa ako ugledate da vam nos raste a mislite da je vaša priča istinita, to vam svemir pomaže da se opasuljite. Jer, realno, što bi nekom rastao nos kad laže? Mogao je svemir tako da uredi da se ništa ne vidi, e to bi tek bila pizdarija!
Krnji recitator
Kako sam samo tuc-mucala
jedan krnji sonet na engleskom,
Ja – englez greškom rođen u BG-u
pomalo i japanac
ponajviše luđak zanesenjak
zarobljen u telu poslušne devojčice
pobiberen sa dosta đavola,
na razgovoru za posao.
Nikako da ubedim
prvo sebe, pa komisiju,
da sam ja prava osoba
za suvu administraciju.
Pravi pokosovski ciklus
stih - u proseku deseterac.
Najslađa strofa je nikla nenadano
kad sam se pravdala
blagoglagoljivo
što imam toliki prosek.
ŠTO STVARNO POSEDUJEM
Otključala sam vrata napamet u mraku, ukoračila u svoj stan i tresnula torbu na pod. Nisam palila svetlo. Vukla sam stopala po pločicama i osećala rebra fuga pod tankim čarapama. Vrata kupatila su se otežano otvarala, naporno bučno, posegla sam za slavinom i napila se par gutljaja vode. Peškir sam napipala, samo ga prislonila na lice i tu zadržala. Frotir je grub i polako ga greje i potparuje moj dah. Čujem huk grada. Mene su klesali u armiranom betonu beskrajnih, jednoličnih, novobeogradskih blokova. Tebe su rezbarili u drvetu neke vrlo drage vrbe, kraj Dunava.
Onog dana krenuo si ti ka meni.
Moj voz je pristao da bude ofucan i radi ono udobno i zavodljivo „tg-dg“, koje je bilo uslov da se negde duž tog puta i ti ukrcaš i da divno pristaješ tom dugačkom hodniku. Jedna njiva je obezbedila i zeca da po njoj skakuće dok mi ga prstom pokazuješ.
Drugog dana krenula sam ja ka tebi.
Tvoje jezero je nabavilo nekoliko labudova, prevuklo preko sebe teško ogledalo i zapretilo pticama da ne remete mir, dok ja prilazim. Razgrnulo ukusno osnežene grane i kapalo harmonično tu i tamo. Posadio si i slatka sećanja uz obalu, koja su nenametljivo (ova reč više nikad neće biti ista nakon silovanja iste od strane M. Mateus) nikla i ti si mi ih ubirao, jedno po jedno.
Onda, jednog dana smo se razgolićenim licem u lice sreli, tako da osetimo jedno drugom dah. Taj dan ne bi stao u tako tesne stvari kao što su moje reči.
Sobu svoju i u mrklom mraku poznajem. Ne žurim. Leden vazduh curi u moj mali deo svemira sve nervoznije, što je prorez koji okno ostavlja uži. Zatvaram prozor i brava škripi. Protresem se. Sad je moj dah glasan kao šum mora, a huk grada neprepoznatljiv. Vreme kaplje strpljivo i ravnomerno. Soba je nema. Izronila mi je tuga kroz drhtaj. Put koji si prešao ma dva koraka, ako odšetaš dva sasvim prazna koraka od mene, to je bezdan-provalija. Ne daj mi da zevam kao sad u prazninu i mrak. Uvukla sam se u širok krevet, među dva jastuka i dva pokrivača. Htela sam tad da se još jednom setim kako prelivaju se od ramena dve tople svilene ruke preko mene. Možda je ovo prizvano sećanje jedino od tebe što stvarno posedujem. Gde si to ti? Kada znam gde nisi i kad ležim u moru sveže, prohladne posteljine, da li je treća ulica ili ekvatorijalna Afrika od sporednog je značaja. Izlio mi se nedostajanje u dva oka vrhom puna suza.
Ne dolazi san. Istresam, nadurena i šmrkućući, sve što imam u svojim džepovima. Istresam, gledam razočarano u sve što imam. Klikeri su se otkotrljali, jedna išvrljana podugačka lista želja, plaćeni izbledeli i još uvek škripavi, neplaćeni računi u hrpama su svi poispadali, trice i kučine se polepile po prstima i, od stvari koje stvarno posedujem, na dnu još nađoh samo ovo.
New message: „Imam samo jednu ljudsku ljubav. Gorku, krtu, nedopevanu, prilično otežalu a ipak punu tebe, ipak lepu. Verujem da pomaže u hladnim noćima, pa te molim da je primiš dok peć ne počne da te greje, pred spavanje.“ Send message? Yes.
Dva kotača zupčasta
Slano kapljem na dva kotača zupčasta.
Zarđaju li, znaću, to škripi mehanizam.
Znaću, ovaj „tika – taka“ samo tome služi,
otkucava tek života eufemizam.
Vatreno žile svoje, sitne žice raspredam.
Odjekuje! Ko u kotlu da se ori.
Šupalj kazan ili ječi duša, ne znam,
stroj li sam pokvaren il nešto tišti, mori.
Skrila bih te od strašne sebe, plavi, mili.
Ne želim sebe ranim li te sobom!
Sve i da je živo meso ovo.
Sve sa dušom,
pa i dobrom,
zbogom.
Delić sekunde
Keva Mira se zaleće ka dnevnoj sobi, žustro da sve pršti i staje iza okuke naglo.
-Tako sam se ustremila na nešto i sad uopšte ne mogu da se setim šta sam to htela... (vraća se pokunjeno u spavaću sobu)
Ja joj kažem da sledeći put mora još brže da potrči kad nešto tako bitno naumi. Nikad ne znaš šta naredna sekunda života donosi.
Orden Bežanije III reda
Kad budem odlučila da odem isukaću neki podebeli razlog. Takvih razloga bude mnogo, a moj odlazak je samo jedan.
Kad budem odlučila da odem sačekaću da budem u pravu. U svakom džepu cvili hrpa povoda, razgrnuću ih u lepezu i reći – biraj!
Kad budem odlučila da odem čistih ću đonova dalje. Koračaću krupno škripavim novim cipelama.
Mrzim svoje odlaske zato što su tako perfektni. Niko me nikad vratio nije.
